Ova priča nastala je posle jedne radionice o vrstama nasilja.Već dugo stoje priče u svesci i rešila sam da ih objavim.Možda će nekom biti korisna u radu sa decom i mladima.Ovo je plakat za radionicu.Urađen je po metodi "Mape Uma " T.Buzana.
Kulturološko nasilje
- Priča o Banduri-
Bandura-gadura! Bandura-gadura-ciganka.
Šta-ta-cigankaaaa!- vikali su sa strane neki stariji dečaci.
Savila sam glavu i zakoračila. Srce mi je lupalo kao ludo.
Prvi dan u školi.
Zovem se Bandura. Ja sam Romkinja. Moji mama i tata nisu dugo godina mogli da imaju dece i onda sam se ja rodila. Njihova sreća je bila prevelika. Odlučili su se da mi daju ime Bandura. To na našem jeziku znači draga, voljena.
Bandura, draga moja kćeri- reče moj otac, mi smo dugo čekali da se ti rodiš, možda je tako bilo suđeno. Postali smo i mama i ja stariji i pametniji.
Tvoja mama se udala za mene u 13. godini nije ni išla u školu. Ja jesam, ali malo jer je moj otac hteo da radim sa njim i skupljam staro gvožđe. Nije mi dao da idem u školu. Ja sam bio dobar đak. Voleo sam školu. Voleo sam i moju učiteljicu koja je molila tatu da me ne ispiše iz škole.
Govorila je da imam bistre oči. Da mogu da naučim najbrže od svih. Da želim da učim za razliku od druge dece koju roditelji teraju.Ali moj otac nije odustao od svoje namere.
- Mali je bistar, će mi pomogno kad račinam s' pare- govorio je.
Bio bih najtužniji svakog 1. septembra kada bih gledao đake sa torbama na leđima a ja se klackam sa ocem na škripavim zaprežnim kolima. Jedino lepo je bilo to što smo imali konja. Tata nije voleo mnogo da ga hrani.
- Ne daj mu – će bude debeo i lenj!- govorio je kada bih ja hranio konja. I tada sam se još zarekao da ako budem imao dete- ono neće da se muči, ići će u školu! Jer si bez škole ništa, a mogao sam da postanem nešto.
- Bandura, jesi li napisala domaći?- upita učiteljica.
( Ha-ha-ha odjeknuo je smeh u razredu- svima je bilo smešno moje ime kao i sećanje na starije dečake koji me zovu Bandura-gadura-ciganka)
Zacrvenela sam se. Srce mi lupa kao sat na opštinskoj zgradi. Plaši me da li svi čuju. Ćutim.
-Dosta deco sa smehom- ljutito reče učiteljica.
-Nešto sam te pitala Bandura?
-Ja još više savijem glavu i ćutim.Ne mogu ništa da kažem. Jezik mi se zaglavio na početku grla i ukočio se.Ne mogu reč da kažem.Probam i kao da hoću da ga progutam.
- Sedi dole-iznervirano reče učiteljica.
- Bandura, izađi na tablu da uradiš ovaj zadatak.
-Bandura, zašto ne pevaš?
-Bandura, odrecituj pesmicu. Bandura, da li si naučila pesmicu?
-Bandura, Bandura, Bandura...Učiteljica je samo postavljala pitanja.
Deca su se sada glasno smejala jer nisu mogli da veruju da samo ćutim. U meni je samo odzvanjao njihov smeh. A-ha-ha-ha.
- Napisala mi je na svesci da mi roditelji dođu u školu. Mama me je upitala:,,Šta ti je ovo napisano crvenom olovkom na svesci?''
- Ništa-odgovorih jer moja mama ne zna da čita. A tata, on je radio po ceo dan, dolazio kasno uveče kada ja zaspim. Uvek bi me pomilovao po glavi i poljubio.Kad god bi to uradio ja bih se trgla i nasmešila. Volim mamu i tatu mnogo.Žao mi je da moj tata čuje da ne volim da idem u školu.
- Otpalo mi je dugme na džemperu-rekoh mami.
- Ušiću ti daj- reče ona.
- Gledala sam u mamine ruke.Na džemperu su bila mala, plava dugmad. Ona je uzela prvo što joj je bilo pri ruci-veliko crveno. Ona voli crvenu boju.Nije moglo da prođe kroz rupicu. Uzela je makaze i zasekla.
- Eto, gotovo-reče mama i pruži mi džemper.
- Uzela sam džemper i stavila ga na stolicu pored kreveta.Crveno dugme me je gledalo sa podsmehom. I ono se udružilo sa decom.Čak sam ga i čula da mi se smeje.Tužno sam bacila džemper na pod.
Ne želim da vidim ni taj džemper, ni to dugme, ni tu školu, ni decu, ni učiteljicu. Zaspala sam jecajući.
- Bandura, gde su ti roditelji?
- Ćutala sam.
- Napiši mi ako ne želiš da govoriš-očajno me je molila učiteljica.
- Ćutala sam i čvrsto se držala za veliko crveno dugme. Stiskala sam ga tako jako da ga ne čujem kako mi se i ono smeje.
- Ruka mi se načisto ukoči dok sam na časovima.
- Kada me podigne ja ćutim. Kad treba da pišemo- ja ne pišem.Ne mogu jer moram da ućutkam veliko crveno dugme da mi se i ono ne smeje. Plašim se da ću zauvek zaboraviti kako se govori ili da ću se ugušiti jer mi se u grlu zaglavljuje srce koje toliko lupa i poskakuje.
- Ostani Bandura posle časova želim sa tobom da razgovaram- rekla je učiteljica.
- Svi su uz ciku, trčanje i tresku izjurili iz učionice. Ja sam nepomično sedela na mestu.
- Slušaj Bandura, pomilovala me je po glavi učiteljica- nešto sam razmišljala.Hoću da ti pomognem.Žao mi je, čula sam kako te deca nazivaju.Ali niko njih ne može da spreči u tome kada ste u dvorištu ili pođete kući.Rešila sam da ti promenim ime.Zvaću te Dragana?Može?
- Ja sam ćutala.Moje ime je Bandura,draga,voljena. Neću da budem Dragana.
- Vikala sam sama u sebi.Ali iz mene nije izašao glas.Oborila sam glavu.
- Dal' mi se čini da si se nasmešila?-upita učiteljica.
- Ćutim.
- Dobro, ćutanje je znak odobravanja.Okrenula se i izašla.Ja nisam mogla da verujem, ostala sam nema.
-Dragana, reče učiteljica- je si li uradila domaći?
-Koja Dragana?- upitaše deca.
-Deco, Bandurino ime na romskom znači draga i ja ću je zvati Dragana. Deca su se pogledala i opet smejala.
-Ja sam uvukla glavu među ramena.
Bože,učini da nestanem, da me nema.
Ustala sam i viknula:
-Ja sam romkinja, nisam ciganka!
Ja sam Bandura, a ne Dragana!
Moja garderoba nije lepa kao vaša ali je čista i ja sam čista!
To mi je boja kože, a ne prljavština !- urlala sam. Nisam ja kriva što imam drugačiju boju kože!
Ja samo hoću da budem dete kao i svi vi!
Hoću u školu da nešto postanem jer to moj tata želi i očekuje od mene!
Čujete li me?! Čujete li kako mi je lep glas?!
Znate li da znam da pevam?
Mama kaže da i najtužniji čovek postane veseo kada ja zapevam.
Čujete li meeeeeeeee?!
Ali to nikada niko neće shvatiti...
Mahala sam rukama, ali reči nisu mogle da izađu iz mene.
Vikala sam u sebi.
Valjda sam im ličila na majmuna, tako crna i pomahnitala
Prvo su svi bili zapanjeni a onda su počeli glasno da se smeju.
Ni učiteljica nije mogla da ih umiri.
Istrčala sam iz škole, ostavivši torbu i knjige.
Ne trebaju mi...
Od sutra više ne idem u školu...
Slavica Vučinić/
Нема коментара:
Постави коментар
Javite se. Volim da komuniciram sa ljudima i saznam njihova mišljenja.
Radujem se Vašim komentarima. Čujemo se:)))